18. stu 2010.

Reci mi...

Dolaziš tiho da nikog ne probudiš,
odlaziš još tiše...
samo lagani povjetarac dotakne moje lice,
Dođi mi opet...

Da li čujem tihi pjev anđela,
ili bučnu glazbu koju su ti voljela!
Dođi i reci mi...

Sve, baš sve, ću učiniti, 
samo da dotaknem tvoje lijepo lice dlanom,
i udahnem miris tvoje kose...
Dođi bar na tren da znam da ne sanjam!

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Moja je duša jesenji oblak,
Oblak rastrgan,
Kao krpa.
Bačen na nebo.
Ja volim oblake, u jesen.
lice mi je, mrko, suncem spaljeno.
Moje oči u oblake gledaju.
A misao?
Misao je upravljena k TEBI!
                                     D.T.
* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Dušu neka mi vjetrovi raznose
Vrata moga bića nek se zatvore
Ostatke ostataka moje gomile
sa hridi moga života u more neka bace
krhotinama nek izrade mozaik smrti
u crnoj noći neka sve oboje u bijelo
mrtvima neka duše vrate
i sve neka ide unatrag, dan po dan, sat po sat
i na samom kraju...gavrani nek odlete
crne misli nek postanu...bajke.
                                           K.
;(

Nema komentara:

Objavi komentar

Napomena: komentar može objaviti samo član ovog bloga.

LinkWithin

Related Posts with Thumbnails
U ovom gadgetu postoji pogreška